Svet Automobila - Srbija

Mitovi i stvarnost o automobilima bez vozača

Dozvola je izdata za ograničeni prostor i uz obavezu da na mestu vozača sedi osoba koja ima vozačku dozvolu, koja je posebno obučena da kontroliše rad takvog automobila i može da u bilo kom trenutku isključi automatizovani sistem vožnje i preuzme kontrolu nad vozilom. Naša zemlja je tako omogućila probnu vožnju i testiranje vozila nivoa tri autonomne vožnje, što su pre toga uradile samo četiri evropske države.

Budući da postoji mnogo mitova oko toga koliko je takvo vozilo bezbedno, da li u njemu vozač može da drema, ko njime upravlja i šta ako tokom vožnje stane nasred auto-puta, ko će da ga pomeri u zaustavnu traku..., Dragan Stamenković, prof. dr sa Mašinskog fakulteta u Beogradu, kaže za naš list da je Ekonomska komisija Ujedinjenih nacija za Evropu (koja je i zadužena za UN pravilnike prema kojima se vozila homologuju – odobravaju za stavljanje na tržište) izdala pre godinu dana dokument „Sve što treba da znate o autonomnim vozilima”, gde je objašnjeno šta su mitovi, a šta stvarnost kada je reč o ovim automobilima.

Tako je mit broj jedan da će vozila odlučivati koga da pregazi u slučaju dileme. Ovaj mit je u vezi sa dobro poznatom dilemom sa tramvajem. Danas se očekuje, uzimajući u obzir trenutna tehnološka dostignuća, da će sistemi za automatizovanu vožnju morati da se pridržavaju istih pravila kao i konvencionalna vozila kojima upravljaju vozači. Postojeća pravila saobraćaja zahtevaju od vozača da u svakom trenutku kontroliše brzinu kretanja i da uspori ili zaustavi vozilo ako to trenutni uslovi saobraćaja zahtevaju. Sa bezbednosne tačke gledišta, ukoliko su ova pravila nametnuta vozaču, zašto bi ona bila blaža za automatizovana vozila, napominje se u ovom dokumentu.

Kao drugi mit navodi se da se autonomna vozila kreću zahvaljujući 5G mreži. Ovaj mit govori da se autonomna vozila prvenstveno oslanjaju na bežičnu komunikaciju. Međutim, nijedna tehnologija za automatizovanu vožnju se ne oslanja na informacije koje dolaze van vozila. Sistemi za automatizovanu vožnju sastoje se od hardvera, softvera i senzora na vozilu pomoću kojih se izvršava celokupan dinamički vozački zadatak. Pre nego što dođemo do trenutka u kom će telekomunikacione tehnologije moći bezbedno da izvršavaju vozačke zadatke, neophodno je rešiti pitanja kao što su pokrivenost mreže, kašnjenje signala i smetnje, i to za sve uslove i na svim lokacijama. Oslanjanje na informacije koje ne dolaze sa vozila mogu uzrokovati dilemu. Primera radi, u situaciji na raskrsnici, da li odsustvo signala (koji govori o prisustvu drugog vozila) zaista znači da nema drugog automobila u blizini ili drugo vozilo zbog neispravnosti ne emituje odgovarajući signal, odnosno postoji smetnja koja ometa komunikaciju.

Isti dokument UN naglašava da na tržištu trenutno ne postoji vozilo koje se potpuno autonomno kreće na javnim putevima. Čak i najrazvijenije tehnologije koje su u fazi ispitivanja su pod stalnom kontrolom ili nadzorom rukovalaca koji mogu preuzeti kontrolu nad automobilom u slučaju potrebe. Automatizovana vožnja trenutno postoji samo u okviru granica radnog opsega kojeg propisuje proizvođač (dakle ne u svim uslovima – vremenskim, okoline, saobraćaja...).

Među najčešćim mitovima je i da vozač može da drema dok vozilo samo ide.

– Sistemi koji se trenutno nalaze na tržištu ne omogućavaju autonomnu vožnju bez nadzora i ne daju mogućnost vozaču da odspava u toku vožnje. Zapravo se primećuje drugačiji trend – proizvođači vozila počeli su sa ugradnjom funkcija za nadzor vozača koje zahtevaju potvrdu da je vozač na raspolaganju da preuzme vozački zadatak. Sistemi nivoa automatizacije četiri u robo-taksi vozilima (čuveni uber, na primer) koji nemaju vozača za preuzimanje vozačkog zadatka dozvoljavaju putnicima da spavaju tokom vožnje, pošto se ova ispitivanja vrše sa daljinskim nadzorom – piše u dokumentu.

Jedan do mitova je i da su sistemi za automatizovanu vožnju beskorisni ukoliko je potreban nadzor čoveka.

Očekuje se da će napredak nižih sistema automatizacije, uključujući potpomognutu vožnju, doprineti opštoj bezbednosti na putevima. Predviđa se da vozila opremljena sistemima za automatizovanu vožnju (nivoa tri do pet) neće praviti iste greške (na primer ometena vožnja) koje su uzrok većine saobraćajnih nesreća u današnje vreme.